Očajna i neshvaćena

[matea]

Pozdrav.
Bivša sam djevojka sadašnjeg narkomana.Razišli smo se prije godinu i par mjeseci.Bio je dobra osoba,sjajan sportaš,pametan i veseljak.No, oduvijek je volio popiti,ma da nemamo još ni 20 godina.Svaki vikend je bio ''ubijen'',a i opijanje preko tjedna je postala navika.Smetalo mi je to,uvijek sam mu prigovarala,ali tješila sam se da je to samo faza kroz koju svi prolaze,što i je najčešće.Ali kod njega ipak nije bilo tako.Imao je svoje društvo,odmalena su se družili,''ekipa iz kvarta''.Za mnom je poludio,čak bi se i ostavljao alkohola kada bih ga ja zamolila.Nije mu bio lak život,sa 15 godina mu se brat objesio,a bio je jako vezan za njega.Nikome to nije spominjao,osim meni kada bi se napio.Znala sam da ga to muči iako je prošlo mnogo vremena.Ni sa roditeljima nije imao dobar odnos,a naročito s ocem.Uvijek sam bila uz njega i mislila sam da će biti sve ok,ali je jednog dana đavao došao po svoje.Neki tip iz kvarta počeo im je nabavljati travu.On čak nije htio uzeti,zadnji je to probao,što sam nedavno saznala,ali društvo je utjecalo,posebno svojim nagovaranjima:nemoj bit' papak,itd.Tako je uvijek popuštao.Znala sam da su pušili to zlo,ali i za to sam mislila da će ih proć.Nisam se uzrujavala previše sve dok nisam primjetila da postaje sve češće.Od dana kada je smotao prvi joint,sve se mijenja!Kao da je zaboravio na mene i na sve,samo mu je to bilo na pameti.Kako su svaki dan bili napušeni,meni je pukao film,nisam više mogla i ostavila sam ga.Sada mi je žao zbog toga jer često sebe krivim zato što je takav.Već skoro godinu i pol svaki dan puše,prešli su na skank,a ni sama ne znam uzimaju li nešto više,jer svakakve priče kruže.Po njemu vidim da nije više ni približno ista osoba kakav je bio i to me najviše ubija.Propao je totalno,stalno se kesi,a toliko je nesretan.I nakon prekida smo se viđali,razgovarala sam s njim puno puta i odvraćala ga od toga,no nikad me nije poslušao.Često bi mi govorio da se jednom živi i zato želi sve proživjeti,ali ovo više nije život,nego put u smrt.Ne spavam mirno više od godinu dana jer me to muči,ne mogu podnijeti da se tako uništava,a ne mogu mu pomoći.A bio je sjajan mladić.Nitko me ne shvaća u potpunosti i nitko nema odgovore na moja pitanja.Ipak,imam samo 19 godina pa svi misle da su to glupi,mladenački problemi.Ne zanima me više veza,samo da je njemu dobro.Zabrinuta sam jako jer ovo ne vodi dobrome.Kako da mu pomognem? Kako da shvati da ga to što radi uništava? Sve bih učinila,a osjećam se bespomoćno.Hoće li ikada moći biti bar imalo onaj stari?

[zoe1]

Procitala sam upravo tvoju pricu i mogu jedino da ti kazem da se saosecam sa tobom.Znam kako se osecas, kroz sta si prolazila i kroz sta jos uvek prolazis.Ne mozes mu pomoci!Mozes samo i ti da propadnes pored njega.Ali da mu pomognes, ne!Sva osecanja, recenice, ocaj koji si iznela ovde, sve mi je jako dobro poznato.Na vreme si se sklonila, da zastitis sebe od nekih stvari koje su mogle da te snadju, a veruj mi ima ih dosta.Pisi jos ako zelis, volela bih da cujem kako si sada.Zoe