Ovo pisem jer sam radeci ovaj (administrativno-istrazivacki) posao uvideo veoma veliko povecanje, demografsku promenu konzumenata, kao i promenu baznih crta licnosti moguceg buduceg ovisnika (o cemu je moguce svedociti samo na osnovu psihometrijskih testova koji postoje u proslosti). Sve je anonimno, imali smo odobrenje Ministarstva. Po struci sam psiholog, medjutim, bavim se industrijskom psihologijom, pravljenjem testova, matematikom zapravo, tako da je moje poznavanje klinicke psihologije vise-manje informativno, kao i cele price vezane za narkomaniju (ne znam nijednog narkomana, polagao sam ispite na faxu, bio 2 god na vezbama u vise institucija za odvikavanje/Th.) Dakle, s jedne strane sam kompetentan, jer znam o cemu je rec i tome pristupam liberalno, medjutim, nisam "u prici" i to mi daje slobodu da bolje, sa distance promatram desavanje. I budem kriticar, ali ne i kritizer.
U ovoj tacki sada, leto 2009. je max satruracija na mojem modelu, nikad nije bilo ovoliko droge u prometu / koriscenju! Moze da se poredi sa HIV-modelom, koji belezi samo nelinearnu expanziju. Ovo je komplexnije, jer se prati vise razlicitih skala, nije prosti matematicki progresivni model progresije (kao kod A H1N1 virusa, recimo). Model koji sam pravio pokazuje i ekonomske pokazatelje: propustenu dobit, koliko je neostvarene zarade za pojedinca i drzavu a koliki je trosak lecenja / odrzavanja.
Najslikovitije situaciju mogu da predstavim ovako: zamislite da je prosecna starost nacije 60 god i da je 75% ljudi u penziji. Takav ekonomski model je samourushavajuci. Moj posao bio je analitichke prirode, nije idiografski (ne bavi se konkretnim slucajevima), vec onom sto je problem u sadasnjem vremenu i anticipiranjem buducnosti (model ekstrapolacije). Naravno, ovo je jako zeznuto jer zavisi od puno promenljivih, gde su neke zavisne (i to komplexno zavisne) a neke nezavisne. Recimo, sada je veoma dostupna jeftina i prljava droga, dok za dve godine moze da se presushi izvor jeftine droge, a da se za 2 godine uveca broj uzivalaca (na one postojece) -- onda nastaje novi problem koji sada nemamo u tom obliku.
Da skratim: narkomanija kosta drzavu sada skoro koliko i korupcija! Sve sto vidimo je iluzija o stabilnosti, Srbija je fatamorgana, da nije ogromne pomoci (koja ce nestati!), pretvorila bi se u belog patuljka (finalni stadijum zvezde srednje velicine kada zavrsava svoj zivot).
Nije mi pri ruci moj stari (pomocni) udzbenik psihijatrije, deo o narkomaniji pisao je profesor koji u vreme mojih studija vise nije bio ziv -- tekst je otprilike ovakav: "problem narkomanije u SRFJ je primecen, ali je sacinjen delotvorni plan zajednice radnih ljudi i gradjana, sindikata i partije koji ce uspesno da iskoreni ovaj problem u buducnosti"
.Sada posmatramo nalichje svega toga. Kao znatizeljnik vidim da je problem prevalence (zastite od prvog stupanja u kontakt / stvaranje alternative) tacka u koju bi trebalo najvise investirati -- ne omoguciti srednjoskolcima da dodju u kontakt sa drogom. Kako to uraditi -- nisam pametan, pokupiti dobra iskustva sa Zapada: edukacija, ili Istoka: kamenovanje. Evo primenjene psihologije: najdelotvornije su one zabrane za koje unapred znas da su kazne drakonske i da se zaista sprovode! I jedne cifre: finansijski presek kaze da je u ovom trenutku oportuno uloziti 200-400e po osobi u predadolescentnom ili mladalackom periodu za neki program (?) koji bi ucinio da osoba ne dodje u kontakt sa supstancama. Ako je osoba u okruzenju povecanog rizika (ili sama povecanog rizika) iznosi do 2000e su oportuni. Oportuni = isplativi, niko ne gubi, umerena verovatnca da dovedu do win-win situacije. Minimalna investicija je 100 mil. evra za program koji bi samo jedne godine obuhvatio oko pola miliona mladih sugradjana. Kakav bi program trebalo da bude -- ne znam, jedino sto vidim je koliko se isplati da se u njega ulozi sada. To znaci da bi moglo i 2-3 puta vise i da i dalje bude isplativ za "drustvo, drzavu i pojedinca".