Diskusija - roditelji-djeca

[zvrky]

Samo naš izbor i ničii više........

[Erineja]

Znas ono, treba da ti bude bedak zbog roditelja kad hoces da se uradis i onda zbog toga da to ne radis...

Zamisli, cak i ja kao roditelj se slazem sa tobom. NE treba da ti bude bedak zbog roditelja. TREBA da ti bude bedak zbog tebe, zbog onoga sto radis sebi, zbog buducnosti koju odbacujes (makar bila i debilska u debilskoj zemlji), zbog dece koju ces mozda jednog dana imati. Ili su ti mozda i ovo debilski razlozi?

....a poenta ovog svega je da ste vi Spirit malo pre ostri za moje pojmove. Mislim istinu treba reci i treba biti otvoren i sve to stoji, ali malo njeznije...

Interesuje me sta ostali misle o ovome. Da li je Spirit stvarno preostra i da li je to kontraproduktivno? Ja sam se trudila da budem nezna majka. I kada sam otkrila da mi se cerka drogira, u pocetku sam pokusala da budem nezna, puna razumevanja uzimajuci u obzir upravo tu preosetlivost koju Luna pominje. I znate li sta sam postigla time? NISTA! Mozda Spirit zvuci preostro, ali, koliko sam ja uspela da shvatim citajuci postove na ovom forumu, Zvrki je na dobrom putu da narkomaniju svrsta u epizode iz proslosti.

a sto se tice razloga za drogiranje...to ne postoji...to je bio nas izbor bez obzira na sve ostalo. Lose situacije kao npr rat, frka u familiji itd su samo pridonjeli necemu sto je tu uvijek i bilo...napravile nas slabijim, naivnim i ne sigurnim...ali to nije razlog...

Samo naš izbor i ničii više........

Moje misljenje je da, bez ove spoznaje, nema mnogo koristi od pokusaja lecenja. Sve dok neko krivicu za svoje postupke (narkomaniju) prebacije na druge, nema mnogo razloga da ptestane sa istim. Ovo je zakljucak koji sam izvukla iz nekih zivotnih situacija nevezanih za narkomaniju, ali ne vidim zasto ne bi bilo ptimenljivo i u toj oblasti. Narkoman, koji za svoje drogiranje krivi porodicu, drustvo i sl. posle lecenja ponovo dolazi u istu tu porodicu, u isto to drustvo. Znaci, ima i iste razloge da nastavi sa drogiranjem. Cemu onda lecenje?

[Luna]

cemu onda lijecenje? Koje lijecenje? To i jeste lijecenje...bas to kad priznas samom sebi da si narkoman da imas problem i da ne mozes vise...e to je 40%rijesenog problema. A onda zeliti pomoc...i prihvatiti je kad je pruzena...to je 10%...5% je u samom lijecenju-tj.skidanju...dakle eliminisanje fizicke ovisnosti...a sve ostalo 45% dakle je u aktivnom ucestvovanju sopstvenog lijecenja...moras to raditi...vrijeme cini svoje-kazu mnogi...ma mozes ti cekati zauvijek ali neces nista docekati. Ti ces i dalje biti ona ista osoba sa istim problemima i bolest je i dalje tu ...nije izlijecena samo ceka pravi trenutak da te uzme u svoje kandze. Dakle moras aktivno da se suocis sa adikcijom i svemu sto te dovelo do samog kraja.
Ja sam gore rekla da nam niko i nista nije krivo za to...to je istina. Ali je isto tako istina da se lose stvari nisu dogadjale kao npr rat, frka u familiji, totalni culture shock itd...to se mozda i ne bi desilo. Kazem mozda jer ako u sebi imamo gen adikcije tu nismo mogli nista promjeniti jer nismo ni znali do sada...ali sada znamo. Sad smo naucili pa cemo barem svom djetetu moci skrenuti paznju na to ili jednostavno drzati otvorene oci za svaki slucaj.
Moja bolest nije davala znake zivota prije...a nisam ni ja...odlican ucenik, pametna, iz dobre porodice, sa ciljem u zivotu, popularna...cak nisam ni pusila...bas kad je bio fol i svi su pusili ja nisam...tako je i za sve ostalo. Sama sam to zelila...nije me niko gurao u to. Dop mi je bio pod nosom godinama i nikad mi nije padalo na pamet. Pa i ovdje kad su mi se najbolji prijatelji poceli drogirati (H) ja nisam...proslo je 1.5god i ja sam uzela prvi put...
a zasto? Zasto prvi dzoint? Extasy? koka? zasto??? e to je ono sto ce nas osloboditi nase bolesti...kkad nadjemo kljuc svega i otvorimo svaka vrata na koja naidjemo i susretnemo se sa onim sto se nalazi iza njih. To znaci biti izlijecen....a ne cekati da to nesto padne jos dublje u zaborav...jer ce nas jos dublje i razarati///
a sto se njeznosti tice....vise sam mislila na post-adiction period...npr gdje sam ja sada. Jer sve me boli, sve uzimam k'srcu, sve kontam kako ta druga osoba misli nesto lose...
a u vasem slucaju....vi samo mozete uciniti jedno a to je dati joj do znanja da ste tu ako joj treba pomoc, da ce te joj biti prijatelj vise nego mama, da je necete kritikovati(sto je jako tesko), i najvaznije od svega, kad se odluci za to i pocne s lijecenjem, nemojte se vracati u proslost. sto je bilo bilo je promijeniti to niko ne moze...idemo dalje....to je jako bitno.
A u medjuvremenu, ce te joj reci samo istinu...nemojte slusati izgovore jer vi znate istinu...to joj i recite...ja sve znam...znam da se drugiras cijelo vrijeme, nisam ja slijepa...ja sam ti mama i rodila sam te i vidim svaku promjenu na som djetetu"-e to je meni moja rekla i to me je uvijek diralo..dolazilo do mozga...ona zna...koga ja varam? samu sebe....
i kazite joj da ce te je podrzati...da ce te zajedno kroz to proci i da se ne boji...nece biti sama...jako bitno!
I onda cekajte...to je sve sto mozete uraditi...kad dodje kuci da se okupa itd...joj ovo je naj tezi dio...
moracu nastaviti malo kasnije kako bih to sto bolje opisala...

[Erineja]

Zna ona da ja znam da se drogira. Cak sam joj navodila i po cemu sve primecujem. Vecina dece misli da je dovoljno da skrenu pogled da im roditelji ne vide oci. Misle da roditelji nece registrovati to sto potpuno promene ponasanje, sto postaju sasvim druge osobe. Roditelji to uvek primete, samo je pitanje da li ce to priznati sebi ili ne.
I, nastojim joj stalno staviti do znanja da sam joj prijatelj i da uvek moze da racuna na moju pomoc. Ona to ne shvata, ili ne zeli da shvati. Pisala sam vec o tome.

[Luna]

nastavite...jednom se pravite ludi...samo jednom...ono kao i da je ne primjecujete ali patite. Znate, tiho u sebi kao sto i jeste. Onda drugi put opet recite"..ti stvarno mislis da sam ja luda i da nista ne vidim" u tom folu...onda njezno, tuzno i s puno razumjevanja joj recite da pogleda sta radi, da ce biti samo gore i da ce te joj pomoci. da stane dok jos moze bez puno problema. moja mama je cekala skoro godinu da se ja saberem i priznam sve...a probala je u milion navrata. svaki put sam ukljucivala samo-odbranu koju su pratile lazi i znacajni podatci o drugima i dopu. Znala sam puno o njemu-kao i o svim ostalim drogama legalnim i ilegalnim. Tadaa sam pisala rad 24str, o heroinu i recidivu kao zasto dolazi do njega i sta su naj cesci faktori. Kakva ironija... ali i kad sam uzela to kao da se nije meni desavalo...ni u jednom momentu nisam pomislila e pa ja uzimam dop....ne. to je sve bilo jako daleko od mene....aha..kakva laz
uglavnom to sam lagala samo sebe i nikoga drugog-tako ubjedljivo sam pricala da sam i ja nekako povjerovala u to. Zato kazem morate probiti otrovni zid oko nje i doci do nje.
nazalost,momak je velika opasnost pogotovo ako i ne zeli lijecenje-najteze je 2zajedno ne kazem da je nemoguce ali...

[zvrky]

Zašto prvi dzoint? Extasy? I sve ostalo,iz neke radoznalosti u mom slučaju,jednostavno sam uzela tačnije rečeno ukrala sa stola i bilo mi je savšeno dalje ne treba da pojašnjavam! Vrlo bitna stvar koju želim da potvrdim je ta da Kad se počne lečiti nemojte se vraćati u prošlost Idemo dalje...Samo bez njene saradnje nema ništa od lečenja! Ja lično nisam za to da joj kasnije kažete ja sve znam,znam da se drogiraš,nisam ja slepa itd. jer ste joj to već dali do znanja i ona to vrlo dobro zna i može samo da je iznervira pogotovo u tom nekom periodu skidanja,baš zbog toga što sve primamo k srcu kako je luna navela i vrlo nas pogađa svaka i lepa i ružna reč kao i same činjenice o nama zato je moj predlog da to preskočite sve dok ona ne počne sama da priča o bilo čemu...e sad ja to pričam iz nekog svog ugla gledanja tako da to sve ne mora ništa da znači jer vidite i sami Luni je to ipak pomoglo da započne neko lečenje..."sto ljudi sto ćudi"...I opet dolazimo do iste rečenice a to je, i onda čekajte...TO JE SVE ŠTO MOŽETE URADITI žalosno ali istinito,a sa druge strane gledano šta ustvari da čekate da ode u kurac (izvinite na rečniku ali malo sam se iznervirala)...šta onda...kad dođe kući da se okupa itd...Šta onda Luna e to je ono na šta ja odgovor nemam a vidim da ga nemaš ni ti,došli smo do najbitnijeg dela ŠTA ONDA Ja sam već rekla da su to jako teška pitanja na koja verovatno odgovora nema...Iskreno rečeno ja ne znam koliko je moja čekala na taj dan da priznam sve i ja sam lagala na sve moguće načine dok nie došla čuvena rečenica NE MOGU VIŠE,a do tada je bila konstantna svađa u kući jer znate i sami u kakvim sam stanjima dolazila na njene oči i još se bunila što neće da me gleda takvu,iako sam svo vreme vrlo dobro videla koliko tuge u njenim očima ima meni to tada nije bilo na prvom mestu,prvo da se uradim a onda odem njoj na oči takva jer mi je žao...e jebi ga...mnogo sam napisala sad ipočela sam da pričam kako sam se radila i moram da prekinem...javiću se malo kasnije samoda semalo smirim...Pozdrav svima...

[pepeljuga84]

Jedna stvar je veoma bitna Svaki narkoman je veliki egocentrik...pre svega jer je navikao (pišem uopšteno) da se ceo svet vrti oko njega...Kada prebrodimo fizički deo,nama i dalje ostaju navike stečene tokom godina drogiranja...Vidite,ja sam tek skoro shvatila kolio je taj egocentrizam strašna stvar...i za mene,i moju okolinu...Ponavljam po hiljaditi put(iz nekog svog iskustva)-nije dovoljno samo proći kroz fizičku krizu.Problem je šta nakon toga.Smatram tj. ubeđena sam,da svako mora da nađe nekog(mislim na stručna lica),barem na neki period-dok ne nauči KAKO DA ŽIVI,i da se uklopi u normalne tokove života :smt023

[zvrky]

Ohoho, evo je moja drugarica priključuje se i ovoj raspravi....dobrodošla i pomagaj

[katarinadimedici]

Moje mišljenje kao ovisnika a I suovisnika je da ipak nosimo sve iz porodice.Kao majke,nijedna od nas neće priznati svoje greške,svaka će reći da je svom detetu mislila sve najbolje.Postoji “primalna terapija” I knjiga “Primalni krik” Artura Džanova,koja dosta toga objašnjava,što je domen psihologije.Laički ja mogu reći samo na osnovu svog iskustva!Očigledno je da adikcija nasledni momenat,ranije je to bio alkoholizam,sada je narkomanija.Znači možemo početi odatle ako tražimo neke uzroke.Ja tačno znam šta me je povelo na put droge,koja tad baš I nije bila tako rasprostranjena I dostupna kao danas.Ja tačno znam šta me je bolelo kada sam bila dete,imam sećanja od svoje druge godine života!Za sve to krivim svoje roditelje,koji nikada neće priznati krivicu,koji će uvek reći da su imali najbolje namere I "želeli mi dobro"!Moja narkomanija je taj krik kojim sam želela da kažem:"I ja postojim!Volite me!Potrebni ste mi!".Možda je moja porodična situacija bila specifična,roditelji razvedeni,ostavili me kod babe I dede.Moja majka će reći da ni njoj nije bilo lako,da se udala možda za čoveka kojeg nije volela da bi meni bilo bolje.Reći će da nije želela da ima dece sa njim,zbog mene,mnogo toga će reći da je uradila zbog mene,a ja sam želela samo jedno,a to je da imam mamu pored sebe.Možda će igledati smešno,ali to su stvari koje me bole I dan danas,to je ostala praznina koja se nikada neće ispuniti.Ovo surovo vreme,način života,donelo nam je to da retko koje dete raste normalno u normalnoj porodici,pa zato ima toliko devijantnog ponašanja među mladima.Neko će navesti druge krajnosti,navešće slučajeve ljudi koji su iz nemogućih uslova izrali u normalne I dobre ljude,ali ja ne verujem u tu bajku.Mislim da će se I u takvim slučajevima,jednoga dana na bilo koji način pokazati ono što je bilo potisnuto.
Kao majka,reći ću da sam učinila sve da moja deca žive normalno,da imaju mnogo više nego druga deca.Reći ću I lagaću sama sebe!Ima toliko stvari koje bi mi one šrebacile kada bi bile potpuno otvorene,ali obe starije to potiskuju u sebi I zato mi se dešava ono što se dešava,tj. dešava se njima a ne meni.To najbolje primećujem po ovoj maloj,koja je zaista čudo od deteta u nekim stvarima.Hiper senzibilna,osetljva,govori otvoreno o svojim osećajima,rečnikom potpuno neprimerenim detetu od sedam godina.Svakoga dana otplače zbog tate I tada počne da "ređa":"Zašto se baš meni mama,sve TO događa?Zašto je moj život takav?Ja hoću samo da budem srećno dete da imam porodicu,da budem sa mamom I tatom!" Mogu misliti šta sve ostaje u njoj,kada sve ovo kaže?!I šta onda da očekujem kada odraste,kakve će posledice imati po njenu psihu sve ono što joj se dešava i što proživljava?!Moja situacija je specifična,opet ponavljam,možda nisam ni trebala da rađam decu,toliko puta sam sebi postavila ovo pitanje,otkako mi je sve pošlo nizbrdo?!Ali zašto onda iz nekih (možda samo na oko )idealnih porodica izlaze narkomani i delikventi raznih vrsta?Možemo da teoretišemo,odgovori i nisu bitni,bitno je ispravljati greške,ukoliko mogu da se isprave.
Šta mislite kako se osećam kada vidim da moja ćerka hrli u narkomaniju,potpuno nesvesna svega i ubeđujući me da je "ona nešto drugo",a ja gledam nešto "već viđeno"!I nema pomoći,to je jaz među generacijama,to su godine kada se leti i misliš da tebi ne može da se desi ništa loše,da si najpametniji na svetu!

[Erineja]

Moje mišljenje kao ovisnika a I suovisnika je da ipak nosimo sve iz porodice.
Ovo surovo vreme,način života,donelo nam je to da retko koje dete raste normalno u normalnoj porodici,pa zato ima toliko devijantnog ponašanja među mladima.Neko će navesti druge krajnosti,navešće slučajeve ljudi koji su iz nemogućih uslova izrali u normalne I dobre ljude,ali ja ne verujem u tu bajku.Mislim da će se I u takvim slučajevima,jednoga dana na bilo koji način pokazati ono što je bilo potisnuto.

Evo ja cu biti taj neko ko se nece sloziti sa tobom, taj neko ko ce navesti drugu krajnost. Necu navoditi slucajeve “nekih ljudi” vec svoj licni. Cini mi se da smo ti i ja veoma slicno startovale. Mali grad, razvedeni roditelji, deca koju cuvaju babe i dede. Moji su se razveli odmah nakon mog rodjenja, majka je sledila neki svoj put a oca je nakon nekoliko godina odvela Gospodja Smrt. 60-tih razvodi nisu bili tako cesta pojava. Rasti 70-tih prvo kao dete razvedenih roditelja, pa kao siroce bilo je pakleno tesko. Od kad pamtim (nisam sigurna da li je to bas od 2. godine) bila sam markirana kao drugacija, nepozeljna, za izbegavanje. Roditelji su ucili svoju decu da ne treba da se druze sa devojcicom kao sto sam ja. Zamislite takvo odrastanje, kad te svi odbacuju a ti ne shvatas zasto, kad svi oko tebe imaju tatu, mamu, bracu, sestre, porodicu, prijatelje a ti nemas nista od toga. Koliko to boli. Mislis li Katarina da ja nisam imala ocajnicku potrebu da me primete, vole, mislis da mi niko nije bio potreban? Moj nacin da dobijem paznju (a mozda i truncicu ljubavi) bio je da budem najbolja u svemu. Ucenik generacije, pobednik raznih takmicenja, razvila svoj IQ do 175. Nikada nisam ni pomislila da se okrenem narkomaniji. Zalela sam i ja da se izvucem iz situacije u kojoj sam bila, ali ne tako sto cu bezati na dno, vec tako sto cu se boriti da se izdignem iznad. Ulagala sam u sebe i mislim da sam postala, kako ti kazes, normalan i dobar covek. Jedino sto nisam uspela u zivotu je da stvorim i odrzim porodicu. Da li se tako odrazava ono sto je potisnuto u meni? Ja smatram da je to odraz mog nepoverenja prema ljudima, ali znam i mnoge koji su odrasli u mnogo srecnijem i boljem okruzenju, pa opet imaju osecaj nepoverenja.

Postoji “primalna terapija” I knjiga “Primalni krik” Artura Džanova,koja dosta toga objašnjava.

Da, postoji. Samo jos jedna teorija u nizu ali ne i objasnjenje zasto se neko okrece narkomaniji. Svi smo se borili za zivot u trenutku rodjenja, svi smo zivot poceli krikom.

Kao majke,nijedna od nas neće priznati svoje greške,svaka će reći da je svom detetu mislila sve najbolje.

Ja jesam svom detetu mislila sve najbolje ali itekako uvidjam i priznajem svoju gresku. To sam i napisala na temi Pomozite nam. Cak sam par godina smatrala da sam JA jedini krivac za drogiranje svoje cerke, da sam jedino ja odgovorna, da sam ja ta koja je negde pogresila i da je njena narkomanija iskljucivo posledica moje greske. Sada znam da jesam gresila ali da nisam jedini krivac za sve sto se desava. Cak i da sam sve uradila drugacije, velika je verovatnoca da bi ishod bio isti.