Forum za podršku u oporavku

Alkohol je zlo gore od droge.posebno ko ne zna da pije.a najgori su roditelji koji lece svoje frustracije preko dece i jos im nabiju kompleks krivice.moj otac je bio alkos a sada je tableticar a majka mi je psiho.i moj tata je pio ne zbog mene,brata,zene nego zbog sebe jer mu bilo lepo.imao je moc,pare,pedigre i to mu bilo onako uz put a ja sam ispao kolateralna steta,onako uz put sam skrenuo i upropastio svima njima zivot.to su sada reci mojih.ispada da nikako ne mozes da im ugodis.i sada me samo nerviraju i ispunjavaju negativnom energijom.i kada sam tri dana sa njima tacno je taj izraz'prazan sam kao vasiona'brr mrzim praznike i porodicna okupljanja.

Da,ta im je omiljena
-Poceo sam da pijem zbog tebe!
Mada znam da je to budalastina ja repliciram sa:
-Odlicno,sada PRESTANI da pijes zbog mene!
Naravno,taj predlog iznova I iznova ne prelazi kvotu na glasanju Sta cu,idem dalje..........................

Svatko je odgovoran za svoje ponašanje. Možda kad sam bila manja sam mislila da se otac neće napit ako napravim sve kako treba.

Sad mi ne padaju na pamet tako glupe ideje.

Coco wrote:
Nastavljam da ga udaram u levo rame, onako pijan on ne može da se odbrani, muzika me još i podstiče da nastavim, Parni valjak neka melje HEJ, HEJ, HEJ, udarac, udarac, da ispuni naše želje HEJ, HEJ, HEJ, tri vezana udarca. Hvata me ludilo i nekontrolisani smeh, on je nasmejan i ne shvata u kom sam fazonu, misli da se ludo provodimo. Ja se smejem i udaram ga, udaram ga i smejem se i u sebi mu se obraćam „Eto da vidiš ti kako je to, hahaha. Kako udarci bole, hahaha. Kažeš da te ne boli a znam da te boli kao što i ja govorim da ne boli ništa hahha. Sad ja tebi malo vraćam hahaha.“ Osećala sam veliki nalet adrenalina i zadovoljstvo što sam eto ja sad u prilici da makar malo njemu vratim za to kako se ponaša prema meni i majci. Narednih dana levo rame mu je bilo modro, al ne toliko modro koliko je meni srce ostalo, 'leb ti jebem.

DŽe ćeš na oca rukama,pa znaš kako su nas učili...?Nogama Coco,nogama...trebala si trenirati kick boks...Kao ja sada,to me održava u životu...ali može i boks sparing sa tobom,obožavam taj deo kada se u treniranju sparinguje...nego šalu na stranu,stvarno,svaka čast...nemam reči,istraj i srećno :*

I evo me posle godinu dana. I nisam ni dovršila priču ali to više nije ni bitno. Znala sam kad sam krenula da pišem da neću reći šta imam. Sve sam ja znala. Ova 2015 mi je baš strašno počela. Varim svaki drugi dan, vikendom idem na rejv, svašta konzumiram a dođem u klub i užasavam se nadrogiranih klinaca sa pokočenim vilicama što kruže kao lešinari i onda im se i ja pridružim a mislim kako sam jača od njih. Baš se onako valjam u blatu, kako sam nisko pala a bojim se Boga dok me gleda u smradu mojih grehova. I čeka šta ću sledeće da uradim. A što je ironija moji su uvek mislili da se ja drogiram jer sam imala tako izlive besa i agresije, izraženu plahovitost. I nakon toliko godina eto me tuuu. A od mene se sve naj očekuje a nisam u stanju ni mutavi fakultet da završim. Sve ja to nekako polovično, sve bih a truda bez.

Sedam godina planiram da idem kod psihologa. Znam prve reči, kako ću početi razgovor, kako ću se rukovati kad uđem u ordinaciju, izvrtim priču pred spavanje i kao da sam otišla. Tako i ovde znam šta hoću da napišem, smislim i kao da sam napisala.
Ako ponavljam neke stvari, žao mi je, nemam snage da čitam već napisano...
Sad sam gledala snimak napravljen dana kada mi je otac umro. Volela sam da ga snimam pijanog i da se smejem, kako eto ja imam dokumentovano kako je pijan i da će trezan videti u kojem je stanju kad popije. Na snimku mi se unosi u faci i govori da isključim muziku ili će on da pokvari komp. Ja gasim momentalno a snimam i dalje i smejem mu se. I odmah mi se vratio taj osećaj straha, duša me sada boli... Tako pijan tog dana je otišao napolje i preminuo od srčanog udara. Nisam verovala da je to istina jer je govorio pijan kad ga emocije uhvate kako će se ubiti i kako on nas voli... Mislila sam da se ubio samo što to niko ne sme da prizna. I celog života me savest grize jer smo se rastali u svađi. I nikad neću razumeti zašto se odao alkoholu, imao je dobru porodicu, dobar posao, dobru suprugu, normalno dete... Šta mu je falilo, šta ga je mučilo, što to nije rešio, što je ispao slabić...
Ono što me tišti jeste poricanje stvarnosti. Niko u porodici nikad nije rekao da je on alkoholičar, da mu je potrebna pomoć, keva je prva zatvarala oči na to, samo se govorilo kako on voli da popije. EEEEJ, VOLI DA POPIJE. Možda je moglo sve drugačije...
Krivim sebe i ceo život ću se kriviti što nisam bila bolja, što sam baš bila buntovna u tom najgorem periodu, mogla sam bolje, mogla sam da izguram pravu priču ali nisam. Krivo mi je a sada se još gore ponašam. Samo ne toliko vidljivo hahaha, kako sam odvratna, fuj.
Ono što mi je nedokučivo jeste što smo mi živeli u jednoiposobnom stanu, tata je spavao u dnevnoj a mama i ja u spavaćoj sobi. Nakon njegove smrti ja sam prešla u dnevnu. I to znam da sam noćima sedela na krevetu i čekala da čujem otključavanje vrata, eto, on dolazi kući. Kasnije sam prešla ja u spavaću koja je postala moja soba, i apsolutno ne mogu da se setim tog perioda pre njegove smrti kako ja spavam s kevom u sobi. Znači ne sećam se niti jedne noći, jutra kako ja ustajem za školu, keva na posao, noći kada dolazim iz izlaska, niti jedne jedine noći, neverovatno kako sam to izbrisala iz sećanja.
Žao mi je što ja nisam imala snage da izguram tu priču, što nisam potražila pomoć, što se nisam obratila nikome.. U mom okruženju, familiji, društvu, o takvima stvarima se ne priča. Prikazuje se lažni sjaj srećnog porodičnog života, pravih ljubavi i prijateljstava ali ovako nešto ne postoji. To se dešava na TV-u, negde drugde, nekim jadnim, bespomoćnim porodicama. Jer to je SRAMOTA.

Kojeg si boga pronašla ? Kako mu je ime ?

Uživanje je čitati te. Već dugo nisi pisala. Kako si sada? Pronalaziš li se?